Ovo je prva priča o jednom malom parku u Braneškom polju, na obalama reke Sušice. Kažem prva, jer biće ih sigurno još mnogo. Ovde se ljudi susreću i druže, tako da materijala za priče neće zafaliti.
Park je nastao slučajno. Na tom mestu meštani su počeli da bacaju smeće. Jedan Zoran, koji ima kuću tu u blizini, želeo je da spreči stvaranje divlje deponije. Tako je krenuo da krči šibljak i postavio jednu malu drvenu klupu. Nije se tu zaustavio – krčio je dalje, napravio sto, nove klupe, sadio cveće, pravio staze. Uložio je Zoran dosta vremena i rada da od vrbaka napravi pravi mali park. Danas tu može da se sedi, roštilja, okreće ražanj, kuva u kotliću gulaš i pasulj ili samo da se odmara u prirodi uz tihi žubor vode. Ali ova priča nije samo o prirodi i o želji jednog pojedinca da je oplemeni. Ona je više od toga.
Nekada davno u Srbiji se gost smatrao svetinjom. Pred njega se iznosila najstarija rakija i najukusnija hrana. Pamtim vreme kada se kafa, pivo i sokovi pilo manje nego danas. Događalo se da u kući ostane samo nekoliko kašičica kafe, dva-tri piva i jedan sok. To se nije smelo dirati do neke nove nabavke, jer može neko naići, a treba ga poslužiti.
Danas, sa žaljenjem konstatujem, ta se srpska gostoljubivost često pretvara u razmetljivost. Znaju domaćini da postave bogatu trpezu, ali više iz želje da pokažu šta imaju nego da ugoste.
U zlatiborskom kraju se, na sreću, ta gostoljubivost još uvek sačuvala. Ona ipak ostaje u okvirima jedne kuće, jednog domaćinstva. Ovaj park je primer gostoljubivosti koja prelazi preko kućnog praga.
Ono što ovaj park čini posebnim jeste upravo tabla sa natpisom – „Posluži se“. U malom drvenom šanku uvek stoji činija sa bombonama, tu su i flaše sa vodom, čaše, šolje i džezva. Zoran je podzemnim kablom doveo struju u park, tako da može da se skuva kafa u svako doba i da se sluša muzika. U letnje doba tu je čak i jedan frižider i u njemu uvek ima hladnog piva, vode, poneki sok, a često i lubenice i sladoleda. Ništa se ne plaća. Svako može slobodno da se posluži.
Zvuči malo neobično, zar ne? Ali je istinito. Ono što je lepo jeste da većina ljudi koja napravi malu pauzu u parku dođe i drugi put i donese sa sobom nešto da dopuni frižider, tako da on nikada ne ostaje prazan. Niko ne gleda koliko je neko uzeo, niti da li je i koliko doneo. Važno je da uvek ima i da je svaki putnik namernik ovde dobrodošao.
